понедељак, 15. мај 2017.

Литургијско сећање на будућност и заборав као опроштај грехова

Најважније хришћанско богослужење – Божанствена Литургија – није и не би требало да буде искључиво догађај који једном недељно окупља верни народ, а да притом нема никаквих последица и на њихов свакодневни живот. Шта је то што Литургија има да понуди савременом човеку у циљу превазилажења несугласица на личном и националном плану? Управо оно што Литургију и чини несвакидашњим догађајем – њена визија алтернативног друштва у којем нема места за поделе и одвајања, јер све и сви постају једно у Христу. Трудећи се да живимо литургијским животом, трудићемо се, између осталог, да колико то од нас зависи надилазимо све оне препреке које нас раздвајају од другог човека, а што пре свега треба да се огледа у спремности да другоме опростимо и истовремено га замолимо за опроштај, градећи односе љубави и поверења уместо мржње и непријатељства. Овакво наше расположење треба да извире из: 1) сећања, које у Литургији није обична ретроспектива прошлих догађаја, већ надахнутост конкретним, јединственим будућим догађајем – Царством Божијим, и 2) заборава, који нема негативно значење онда када се односи на нашу спремност да кроз истински опроштај и помирење заборавимо на преступе других, баш као што и ми Бога Оца молимо да нам опрости – остави, заборави наша сагрешења, молећи Га да нас се сети у Царству Своме.



Конференција "Сећање и заборав", Филозофски факултет Нови Сад, 14.05.2016. године.


Нема коментара:

Постави коментар